ota-benga_5

LJUDSKI ZOO VRT U BRISELU, SRCU EVROPE

Kako su Evropljani pre samo 60 godina tretirali crnce (FOTO)

Samo desetak godina nakon završetka rata, postojali su “ljudski zoološki vrtovi” u kojem su afrički robovi koji su bili tretirani poput životinja

Foto: Arhivska fotografija

Rasizam je duboko ukorenjen na evropskom i američkom kontinentu, samo što su ljudi to brzo zaboravili zasenivši sebe vrednostima koje su postojale i pre dve hiljade godine, ali ubeđujući sebe da je to vreme iza njih.

Foto: Arhivska fotografija

Ne tako davno, u Briselu je, krajem pedesetih, postojao poslednji “ljudski vrt” gde su bili pokazivani negroidni, afrički stanovnici poput današnjih životinja u zoološkim vrtovima.

Foto: Arhivska fotografija

Ne govorimo o rasizmu za vreme Drugog svetskog rata već o rasnoj podeljenosti, superiornosti i inferiornosti nakon njega. Samo desetak godina nakon završetka rata, postojali su “ljudski zoološki vrtovi” u kojem su afrički robovi koji su bili tretirani poput životinja. Svi rasizam povezuju za onaj za vreme nacista, ali on je postojao i pre njih, kao što je nastavio svoje postojanje i do dana našnjeg.

Foto: Arhivska fotografija

Par decenija pre nego što je napravljena naslovna slika, krajem 19.veka Evropa je bila preplavljena ovakvim “ljudskim vrtovima”. Bili su i Parizu, Hamburgu, Londonu, Milanu… Otkupljivani su kao roba, a prema njima se tretiralo totalno nehumano. “Gazde” njihovih života su ih vezivali lancima, prebijali zbog najmanje sitnice, hranili ostacima onoga što oni ne pojedu. Dešavalo se da ništa ne ostane, pa su se i obroci preskakali.

Foto: Arhivska fotografija

Tokom gledanja, deca su ih gađala kamenicama ne bi li nešto ljudi “iza ograde” uradili, i na taj način ih zabavili. Posle par godina, i pojavom masovnih medija, takvi vrtovi su bili gašeni, jer bi slali lošu sliku.

Foto: Arhivska fotografija

U centru današnje Evropske unije, Briselu gde se promovišu sva moguća ljudska prava, pre samo četrdeset godina na silu su dovođeni ljudi sa afričkog kontinenta, i bili su izlagani poput životinja. Ovo su primeri savremenih zapadnih društava koji su se rukovodili evolucijom i smatrali sebe višim rasama. Iako su osuđivali Hitlera zbog ubijanja Jevreja, Cigana  i ostali nearijevskih rasa, činili su to isto. Cijela zapadna Evropa je bila rasistička i predstavljala je svoju superiornost bez ikakvih skrupula, što čini i danas prema malobrojnijim narodima, uglavnom druge vjere!

Preuzeto: Telegraf

Read More

speleoterapija-tekst1

ZA ONE ROĐENE MALO RANIJE (1950 – 1980)

Tekst o životu ljudi rođenih pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina sve se više širi društvenim mrežama. Ukoliko pripadate ovim generacijama, možda ćete se čitajući naredni tekst prisetiti lepih vremena…

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi,  radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…

Kao deca, vozili smo se u kolima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte ili koka-kole sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte i koka-kola koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli, zato što smo se stalno igrali napolju…

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta, koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema!

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi…

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole… Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-box, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek po podne), nismo imali video-rekordere, mobilne, kompjutere, internet, sobe za četovanje…

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali gomile stripova i sve smo to preživeli bez posledica!

Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do kuće drugara, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!

Read More

gripa-prirodni-ljekovi-610x225

INSPIRATIVNA PRIČA

Ova priča oduzeće vam jako malo vremena, ali će vas verovatno inspirisati da promenite neka svoja razmišljanja

Dva čoveka, ozbiljno bolesna delili su bolničku sobu. Jedan čovek morao je da sedi na krevetu svakog dana sat vremena kako bi pokušao da prazni tečnost iz pluća. Njegov krevet bio je pored prozora. Drugi čovek morao je da leži sve vreme. Zbližili su se pričom o životu, porodici, detinjstvu, poslu…

Svakog popodneva, kada je čovek pored prozora sedeo, opisivao je svom cimeru šta vidi kroz prozor. Čovek koji je stalno morao da leži počeo je da živi za te trenutke kada je njegov svet bio obogaćen svim opisima stvari koje se dešavaju napolju.

Kroz prozor se video park sa predivnim jezerom. Labudovi su plivali u jezeru dok su se deca igrala pored vode. Parovi su šetali držeći se za ruke. Cveće u parku je bilo predivno, a u daljini se video i grad. Dok je čovek pored prozora opisivao sve detalje, drugi čovek bi zatvorio oči i uživao u scenama. Jednog popodneva čovek pored prozora opisao je paradu koja je prolazila pored bolnice. Iako nisu mogli da čuju zvukove mogli su da zamisle radost.

Polako i uz veliki napor, ustao je da pogleda prizor kroz prozor. Video je samo zid. Pitao je sestru šta misli zbog čega je drugi čovek opisivao onako divne prizore. Sestra je odgovorila da je drugi čovek bio slep i da nije čak mogao da vidi ni zid.

Rekla je: “Možda je samo želeo da vas ohrabri i učini srećnim“.

Epilog:

Velika je sreća u tom da učinite nekog srećnim, bez obzira u kojoj se situaciji nalazili. Kad delimo tugu upola je lakše, ali kad delimo sreću upola je veća. Ako želite da se osećate bogatim, izbrojte sve stvari koje imate, a novac ne može da kupi. Ne budite ljubomorni na druge ljude, već radite na sebi. Podelite sreću i učinite nekog srećnim. U suprotnom naći ćete se ogorčeni i sami pred zidom.

Izvor: secmehikayeler.com

Read More

STRES3

STRES SMANJUJE MOZAK!

Stres najčešće doživljavamo kao trenutni problem, bilo da šef viče iznad našeg radnog stola ili da se posle napornog radnog dana vozimo u autobusu u kome je vozač pustio muziku do daske. Zbog tog trenutnog stresa se obično osećamo iritirano, anksiozno, napeto ili nekoncentrisano. Ali to je samo deo cele priče.

Vremenom, povišen nivo kortizola, hormona koji se luči tokom stresa, može negativno uticati na naše psihičko, mentalno i emocionalno zdravlje. Na taj način je uspostavljena veza između hroničnog stresa i onog koji je na duže staze mnogo opasniji, koji je potencijalni okidač depresije i posttraumatskog poremećaja. Ali koje tačno se promene u mozgu dešavaju kada smo pod stresom?

Stres može biti okidač hemijskih promena u mozgu zbog kojih ćete se osećati razdraženo

Pod pritiskom, mnogi ljudi postaju rastrojeni i zaboravni, a to je direktna posledica destruktivnog efekta koji stres ima na mozak.

Francuski istraživači su otkrili enzim koji, nakon što ga pokrene stres, napada molekule u hipokampusu, koji je odgovoran za regulisanje sinapsi (spoja između nervnih ćelija). Kada su sinapse modifikovane, gotovo je nemoguće da se ostvare neuronske veze u tom delu mozga.

To je razlog zbog koga često postajemo asocijalni i zaboravni.

Hronični stres može smanjiti mozak

Stresan život vam može oštetiti mozak tako što će smanjiti količinu sive mase u onim delovima mozga koji su direktno povezani sa emocijama, samokontrolom i fiziološkim funkcijama.

Jedan stresan događaj može ubiti moždane ćelije

Dok primamo nove informacije, konstantno generišemo nove neurone u hipokamusu – delu mozga koji je povezan sa učenjem, pamćenjem i emocijama. Ali konstantan stres može sprečiti pravljenje novih neurona u hipokampusu, čime će usporiti vezu između hipokampalnih ćelija. Štaviše, studija na životinjama je dokazala da samo jedan stresan događaj može uništiti tek stvorene neurone u hipokampusu.

Read More

JAPAN

POLITIČAR SE RASPLAKAO ZBOG PREVARE!

Jedan japanski političar koji se rasplakao na konferenciji za novinare, kada je obelodanjeno njegovo nenamensko trošenje novca iz budžeta, postao je pravi internet hit. Riutaro Nonomura (47) jecao je iz sveg glasa i nepovezano govorio, kada su ga novinari upitali koliko je puta išao u banju na račun poreskih obveznika.

Zbog njegove neobične reakcije, snimak je u petak privukao 2,7 miliona pregleda na jednom japanskom sajtu, a već je postao i meme.

Inače, Nonomura je prošle godine 106 puta posetio banje, koristeći javni novac i pravdajući troškove političkim aktivnostima.

Međutim, on nije objasnio kako su ta putovanja povezana s njegovim poslom, niti je priložio fiskalne račune. Inače, na ta putovanja potrošio je oko 30.000 dolara.

Zbog toga je morao da podnese ostavku.

 

KOMENTARI:
Ovi nasi politicari nebi prestajali plakati koliko kradu budzetske pare
(Slavisa, 12. jul 2014 23:50)

Kada bi svi naši političari u proteklih 20g ovako plakali zbog lopovluka sve bi nas podavili u suzama. Sreća pa oni savest nemaju.

kod nas bi politicari plakali sto vise nisu ukrali i to sve od sramote sto je neko vise ukrao a ovaj covek ima savest i svestan je da je celu svoju zemlju osramotio i ljude koji placaju porez////ali zato ce japan da bude velesila a srbija uskoro izumire….eto razlike ocigledne…

Em su ga uhvatili u kradji, em se javno osramotio placuci na tv. Ovaj jadnicak je do sada sigurno izvrsio seppuku(za one koji ne znaju, to je pravi naziv za ono sto mi zapadnjaci nazivamo harakiri).

Dajte mu samo dva meseca da kao poslanik provede u Srbiji i neće taj više zaplakati ni zbog Agrobanke, Sartida, Galenike…,postaće imun. Jednom rečju postaće Srbin.
(Luzer, 12. jul 2014 21:41)

“Mali je porastao… Osamostalio se…” ko razume, shvatice
Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0) (Ironije Mudri, 12. jul 2014 21:40)

Kakav narod! Obozavam Japan! Japanci su najbolji ljudi! Jao, kad bi mogao tamo da idem da zivim!

Последњи српски политичар који се јавно расплакао био је Душан Чкребић, када су му Милошевићеви људи практично дали ногу са функције.
(malo istroije …, 12. jul 2014 21:16)

U prevodu – “Oprostite mi , kajem se , buuuu ,necu vise lagati, obecavam, buuuuuuu, necu vise da lazem……”
(xxx, 12. jul 2014 21:06)

Ovaj je trebao viŠe da ide u banju, nije mu dobro.
(Vanja, 12. jul 2014 20:52)

E kad bi ovi naši zbog toga plakali, opet bi nas poplavilo.
Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0) (Pilipenda, 12. jul 2014 19:59)

Pa i kod nas bi bilo plakanja zbog takvog pitanja. Samo što bi plakao novinar sa celom svojom porodicom. A i lupao bi se po glavi, i plačući govorio: šta mi bi, šta mi bi.
(only fools and horses, 12. jul 2014 19:58)

Read More

studenti-ukrajini-izmislili-fudbal-sa-dvije-lopte-slika-70228

KAKO SE PONAŠAMO PREMA LJUDIMA?

Živo se sećam jednog događaja koji se dogodio tokom proleća kada sam bio u srednjoj školi. Svakoga dana pre našeg jutarnjeg i poslepodnevnog odmora, birali bi ekipe za fudbal.

U složenim, ali nepisanim pravilima socijalne strukture razreda, bila su dva dečaka koji su bili dosledno izbegavani. On je bio kompjuterski tip iz vremena kada su se koristili logaritmari. Nosio je debele naočare, pričao piskavim glasom i nije baš bio razvijen. Drugi mladić, Džoni, koji je bio pretežak i priglup, pao je ovaj razred dva puta, pa je bio strariji od nas ostalih. Niko nije hteo da se petlja sa bilo kim od njih. U stvari, čak ni jedan drugom nisu bili prijatelji!

Jednog dana naš nastavnik je poslao Ted i Džonija van razreda da izvrše neku porudžbinu. Kada su otišli, okrenuo se razredu i rekao: „Dvaput dnevno birate ekipe za fudbal, a svaki put se Ted i Džoni izaberu poslednji. Znam da niste nameravali da ih povredite, ali zašto ne probate nešto drugačije za promenu? Zašto im ne činite ono što bi želeli da oni čine vama?”

Sledećeg dana ja sam bio kapiten jedne fudbalske ekipe, što je značilo da prvi biram. Reći ću vam nešto: Ne sećam se mnogo toga u vezi srednje škole. Ne mogu da se prisetim knjiga koje smo čitali ili na šta je razred ličio ili predmeta koje smo učili ili mnogo toga što se tiče drugih učenika.

Ali toga dana, ako zatvorim svoje oči, još uvek mogu da vidim pogled potpuno radosnog iznenađenja na Tedovom licu kada sam prvo njega izabrao za moj  tim. I nikada neću zaboraviti uzbuđeni izraz na Džonijevom licu kada je drugi kapiten odabrao njega kao svoj prvi izbor.

Da li je to bila velika stvar? Ne. Da li je promenila svet? Naravno da nije. Ali je nešto uradila meni. Više od trideset godina kasnije sećam se toga. A kladio bih se kada biste pronašli Teda i Džonija i pitali ih o tom toplom prolećnom danu 1963. godine, oni bi se prisetili svakog detalja, jer sam siguran da je i njima to nešto značilo.

Samo smo postupali prema njima sa dostojanstvom i poštovanjem, način na koji svako od nas želi da se postupa sa njim. I to je sve što je potrebno da radimo svakog dana kada naiđemo na kelnere i kasirke, kolege i konkurente, komšije i prijatelje, šefove i službenike, decu i roditelje, fizičke radnike i kancelarijske direktore, ljude u nevolji i ljude koij su samo zbunjeni u životu.

Samo je potrebno da načinimo odluku da to radimo. Kada to uradimo, ljudi će biti ganuti.

I mi ćemo, takođe.

Read More