DA LI ŽELITE POTPUNU ISTINU O VAMA?

Društvena zajednica je mesto na kome se penjemo na vagu. Ne znam da li
vam je potreban neki instrument da vam kaže koliko ste kilograma
pridodali ili neki centimetar da vam kaže koliko ste dodali, ali znam
ovo: svakome od nas potrebno je nekoliko ljudi koji će nam govoriti
istinu o našem srcu i duši. Svi imamo slabe tačke i slepe mrlje da ne
možemo sami da koristimo navigaciju. Potreban nam je neko ko će
nas podsećati na naše najdublje želje i vrednosti i da nas opomene kada
krenemo stranputicom. Potreban nam je neko ko će nam pomagati
da proverimo svoje motive i preispitamo svoju savest.

Potreban nam je neko da izvrši duhovni hirurški zahvat na nama kada nam srca otvrdnu
i kada se naš vid pomuti. Potrebno nam je nekoliko onih prijatelja
koji govore istinu.
Oni koji govore istinu potrebni su nam zato što je naša sposobnost
da živimo u poricanju zapanjujuća. Samoobmana, piše Nil Plantinga, je
tajanstveni proces u kome na svoje sopstvene oči navlačimo koprenu.

»Mi poričemo, potiskujemo ili umanjujemo ono što znamo da je istina. Branimo, ukrašavamo i uzdižemo ono što znamo da je pogrešno. Ulepšavamo ružnu stvarnost i sebi prodajemo ulepšane verzije. Tako lažov može da kaže: ‘Ja mnogo lažem da bih podržao svoj ponos’ u ‘Povremeno doterujem istinu iz obzira prema osećanjima drugih ljudi’.«
Cela jedna oblast socijalne psihologije, koja proučava ono što se naziva »kognitivnom
disonancom«, zasniva se na našoj skoro beskrajnoj sposobnosti da opravdavamo
ono što činimo ili govorimo tako da to bude u skladu sa pojmom koji imamo o sebi.

Svi smo kao čovek koji drži dijetu i koji vozeći se pored pekare kaže da će stati da uzme krofne kad bude bilo slobodnog mesta na parkingu ispred nje, što će jasno pokazati da je suđeno da on jede krofne. Svakako, kad obiđe šest puta oko tog bloka, mesto na parkingu ipak će se naći. Mnogi od nas nikada ne pozivaju nekoga u svoj život da nam kaže istinu iz istog razloga iz koga ne stajemo na vagu: bojimo se onoga što bismo mogli saznati. Šta ako je istina o meni suviše bolna da je ne mogu podneti?

Kad mislim o našoj čežnji za istinom i strahu od nje,
setim se dve izjave. Jedna od njih potiče od glumca Džeka Nikolsona
u filmu koji se zove »Nekoliko dobrih ljudi«. Tom Kruz glumi advokata
koji unakrsno ispituje ličnost koju glumi Nikolson. Kruz na sudu
govori: »Sve što želim jeste istina.« Nikolson na to odgovara svojim
načinom izražavanja koji se ne može podržavati: »Ne umeš ti da barataš
istinom.«

Hristos je imao potpuno drugačiji stav o ovom pitanju. On je rekao: »I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.«
Moraćete da odlučite kome ćete verovati: Hristu ili Džeku Nikolsonu.
Reči Ditriha Bonhofera u ovom pogledu su toliko dobre da ih moramo
navesti u potpunosti:
»Onaj ko zbog osetljivosti i taštine odbacuje ozbiljne reči drugog
čovjeka ne može drugima da govori istinu u poniznosti. Takva osoba
se boji da ne bude odbačena i da se ne oseća uvređenom rečima
neke druge osobe. Osetljivi, razdražljivi ljudi uvek će postati laskavci i
brzo će početi da preziru i kleveću druge ljude u svojoj zajednici…
Kada drugi čovjek upadne u očigledan greh, opomena je imperativ,
jer Božja reč to zahteva. Praksa discipline  počinje sa
prijateljima koji su bliski jedni drugima. Reči opomene i ukora moraju
se rizikovati.«

Nama su potrebni oni koji govore istinu u želji da nam pomognu
da rastemo u svom prihvatanju stvarnosti. Ali su nam potrebni i zato
što služe kao sidra; oni nam pomažu da ostanemo odgovorni obavezama
koje preuzimamo.
Ljudi treba da donose odluke o svom duhovnom životu. Viljem
Paulson piše: »Malo je verovatno da ćemo produbljivati svoj odnos sa
Bogom onako slučajno i nasumice.«

Postoji velika razlika između odlučivanja i biranja onoga što više volimo.
Na primer, da li ste se ikad okušali u vođenju poslovnih knjiga? Da
li ste se ikad osećali krivim što ih niste dovoljno često popunjavali?
Ljudi treba da donose odluke:
– Koje su moje obaveze u vezi sa molitvom?
– Koje su moje obaveze u vezi sa Pismom?
Svi treba da donosimo odluke o tome koje ćemo vrednosti poštovati,
u kojim duhovnim i praktičnim stvarima ćemo se angažovati, kakvi
ćemo biti prijatelji i susedi, sinovi i kćeri, muževi i žene. Ali, samo
odluke nisu dovoljne. Moramo izaći u javnost sa njima. Treba da budemo
odgovorni.

Takođe, potreban nam je neko ko će nas upitati: »Kako
ide? Deluje li tvoj način života? Treba li neke pojmove promeniti? S
čim se boriš kada je u pitanju greh ili kušanje?«
Potrebni su nam drugi da nam pomažu da živimo u skladu sa
svojim najboljim namerama i najdubljim vrednostima. Kao što se
planinari vezuju konopcem jedan za drugog da bi se popeli ili atletičari
rade sa trenerima, tako je u svakoj oblasti života. Organizacije
kao što su Anonimni alkoholičari i Kontrolori težine, pažljivo su izgrađene
oko te jedne stalne istine. Oni znaju da, kada ljudi smatraju
da mogu samostalno da žive u skladu sa svojim najboljim namerama,
to predstavlja recept za katastrofu. Ove grupe su sačinjene od ljudi
koji su se suočili sa činjenicom da nisu uobičajeni koji su se obavezali
da, dan za danom, pomažu jedni drugima da žive.

Dejvid Votson kaže: »Sve što je podložno ljudskoj ograničenosti ili greški zahteva
kolegijalno prisustvo druge osobe da bi se osigurala odgovornost. To
je životna činjenica.«
Votson piše da su se u pokretu povezanim sa Džonom Veslijem,
ljudi sastajali u malim zajednicama da bi pomagali jedni drugima da
budu odgovorni u prihvatanju najdubljih vrednosti i donošenju najvažnijih
odluka. Vesli je stvorio jednu lepu grupu reči za to; on je to
nazvao »stražiti jedan nad drugim u ljubavi«.

Pre nego što bi neko ušao u tu zajednicu, postavljali bi mu niz
pitanja da vide da li je ozbiljan u odnosu prema životu i odgovornosti prema ljudima. Ponekad pred ljudima čitam ova pitanja  i tražim od njih da zamisle da ih postavljaju drugim ljudima.
• Da li neki greh, unutrašnji ili spoljašnji, ima vlast nad tobom?
• Da li želiš da ti budu otkrivene tvoje mane?
• Da li želiš da ti se kažu sve tvoje mane – i to jasno i glasno?
• Razmisli! Da li želiš da ti kažemo sve što mislimo, sve čega se
plašimo, sve što čujemo u vezi sa tobom?
• Da li želiš da čineći to dođemo što bliže, da duboko povredimo
tvoja osećanja i istražimo tvoje srce do dna?
• Da li želiš i planiraš da u ovoj i svim drugim prilikama budeš
potpuno otvoren i kažeš sve što ti je u srcu, bez izuzetka, bez
prerušavanja i bez rezerve?
Možete li zamisliti ljude u svojoj porodici ili u svom krugu prijatelja,
koji sada odgovaraju na ovakva pitanja? U Veslijevo doba odgovarali
su sa da hiljade njih. Jesu li to činili zato što su znali da nikada bez
pomoći neće moći da postanu ljudi kakvi su želeli da budu.

Obaveza govorenja istine vremenom se izgubila. Votson piše da
kada su te male grupe prebacile svoju žižu od uzajamne odgovornosti
na neodređeno učestvovanje, skoro sva sila ovih grupa ljudi bila je
izgubljena. Na kraju su počele da izumiru. Ljudi su skloni da beže od
govorenja istine. Kao što Skot Pek to kaže:
»Život potpune posvećenosti istini, takođe, znači život voljnosti da
čovek bude lično pokrenut …ali sklonost da se izbegava izazov je toliko
sveprisutna u ljudskim bićima da se s pravom može smatrati karakteristikom
ljudske prirode.«

 

 

Tags:
No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.