DAR KOJI SE ZABORAVLJA!

Ovo je priča o dečaku po imenu Tedi Stolard. On nije bio dečak koga pozivaju na zabave. On bi se obično skljokao u svoju stolicu i izgledao kao da mu je sve dosadno; progovarao je izražavajući se prostim rečenicama jedino kad bi mu se neko obratio. Nikada se nije oblačio kako treba; odeća mu je zaudarala; bio je neprivlačan dečak. Kad god je učiteljica ocenjivala Tedijeve radove, osećala je neko nezdravo zadovoljstvo u ocenjivanju svih pogrešnih odgovora. Preko njegovih zadataka često bi napisala da nije mnogo darovit. Mogla je da bude bolja, jer je njegova istorija bila zabeležena.

Prvi razred: Tedi je dobar dečak i obećava, ali su u kući prilike loše.

Drugi razred: Tedi je tih i povučen. Njegova majka boluje od neizlečive bolesti.

Treći razred: Tedi zaostaje. Njegova majka je umrla ove godine; njegov otac je nezainteresovan za sve što se dogada.

Četvrti razred: Tedi je beznadežno zaostao. Njegov otac se preselio; Tedi živi sa svojom tetkom. Duboko je zabrinut.

Došao je Božić, sva deca donela su u školu poklone. Bili su brižljivo upakovani, osim Tedijevog koji je bio uvijen u mrki papir zalepljen lepljivom trakom i na njemu je pisalo: »Za gospođicu Tompson. Od Tedija.«

Učiteljica je otvarala poklone, jedan po jedan, da bi im se razred divio. Kada je otvorila Tedijev, ukazala se narukvica sa veštačkim dragim kamenjem od kojih je većina poispadala i bočica parfema koji je uglavnom bio potrošen. Ostala deca počela su da se smeju, ali gospođica Tompson zadržala je ozbiljan izraz lica. Zakačivši narukvicu, rekla je: »Zar nije divna, deco? I zar parfem ne miriše lepo?«

Na kraju časa Tedi joj je stidljivo prišao. »Drago mi je što Vam se dopadaju moji pokloni, gospodice Tompson«, prošaputao je. »Ceo dan ste mirisali kao moja majka. A i njena narukvica Vam lepo stoji.«

Kad je otišao, gospodica Tompson je spustila glavu na katedru i zaplakala. Tražila je od Boga da joj oprosti. Molila se da joj Bog pomogne da, kada gleda u dečaka koji nema majku, vidi ono što On vidi.

Kada su se sledećeg dana, deca vratila u školu, gospodica Tompson je bila nova učiteljica. Poučavala je decu kojoj je bila potrebna posebna pomoć, a ponajviše Tedija. Do kraja godine sustigao je većinu svojih drugova iz razreda, a neke je i prestigao. Nakon toga, nije se neko vreme javljao. A onda je jednog dana učiteljica primila poruku:

Poštovana gospođice Tompson, Želeo sam da Vi prvi saznate da  sam maturirao u srednjoj školi i da sam drugi u svom razredu.

Pozdrav, Tedi Stolard

Četiri godine kasnije stigla je druga poruka:

Poštovana gospođice Tompson, Želeo sam da Vi prvi saznate da sam diplomirao kao prvi u svom razredu. Univerzitet nije bio lak, ali meni se dopadao.

Pozdrav, Tedi Stolard

Četiri godine kasnije, stigla je još jedna poruka:

Poštovana gospođice Tompson,

Želeo sam da Vi prvi saznate da sam od danas Teodor Mlađi Stolard, lekar. Sta kažete na to? Želim da dođete i sedite na mestu na kome bi sedela moja majka, jer ste Vi najbliži porodici koju imam.

Pozdrav, Tedi Stolard

Sposobnost da se pripiše vrednost jedan je od najređih i najvećih darova na svetu. Zato vrednujte kao što Bog vrednuje. Postoji jedna stara priča o nekom siromašnom putniku koji je bio zadivljen dobrodošlicom kojom je primljen u nekom manastiru. Poslužen mu je obilan obrok, otpraćen je do najlepše sobe i dato mu je novo odelo da zameni rite u kojima je stigao. Pre nego što je pošao prokomentarisao je kod opata kako su lepo postupali s njim. Da, rekao je opat, mi uvek postupamo prema našim gostima kao da su anđeli – za svaki slučaj.

 

 

No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.