MORAL I PRIZNANJE!

To se dogodilo nekoliko godina ranije u Misispiju, kada se grupa crnaca i belaca sastala da učestvuju u konstruktivnom dijalogu nakon godina podozrenja i zlovolje među njima. U jednom trenutku jedan mladi crni sveštenik je ustao. „Postoji blizu sedam hiljada linčovanih u državi Misisipi, ali nikada nisam čuo belog sveštenika da propoveda protiv rasizma”, rekao je. „Potrebno mi je da znam – zašto?”

Napetost je zavladala prostorijom. Konačno jedan stariji beli sveštenik je ustao. Mogao je burno da pokuša da odbrani svoj rad. Mogao je da se upusti detaljnu racionalizaciju. Mogao je tvrdoglavo da negira da je učinio bilo šta loše.

Ali umesto toga on je rekao: „Pretpostavljam da je pitanje zapalo meni. Da vam kažem istinu, to je bio strah. Jednostavno sam se bojao – bojao svojih ljudi i posledica. Tako smo samo stajali po strani. A istina je, ne znam kako to da ispravim. Voleo bih da se vratim unazad, ali ne možemo. Sve što mogu da uradim je da vam kažem – žao mi je. Žao mi je.”

Tako su dva bivša protivnika prišla jedan drugom i zagrlili se. Nije bilo suvog oka u prostoriji. A Bog je bio zadovoljan.

Malo stvari ubrzavaju proces mira kao ponizni priznanje naših sopstvenih pogrešaka i traženje oproštaja. To govori našim protivnicima da smo tako ozbiljni po pitanju poštenog ponašanja u trvenju među nama da smo spremni da pređemo preko ponosa i ličnih interesa da priznamo da imamo deo lične odgovornosti za raskol.

Šta je sa protivnikom u vašem umu? Budite pošteni: da li ste bar delimično odgovorni za sukob među vama? I ako jeste, ne bi li trebalo da preduzmete korak traženja oproštaja za to?

 

 

 

No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.