PREDRASUDE PREMA NAUCI

 

Prva predrasuda prema nauci jeste:

 

1. NAUKA JE PROGRESIVNA, nauka obavezno vodi ka progresu. Postavljaju

se velika pitanja: “Šta je progres i koji su kriterijumi progresa?”

Progres se može definisati kao prelazak na viši stupanj, ili sa nižeg

na viši, ili sa manje razvijenog na više razvijeni (progres kao opšta

kategorija). A šta je onda regres? Obrnuto. Stagnacija je stajanje

u mestu. Čim čovek stoji u mestu, on stagnira.

Što se tiče kriterijuma progresa, postalo je jasno da ne postoji univerzalni

kriterijum progresa. Ali, da se za svaku oblast ljudskog bavljenja,

ili prirode ili procesa ili stanja, može iznaći pozitivan kriterijum.

Recimo, šta je progres u biologiji? Sposobnost letenja? To bi značilo

da su od nas progresivnije ptice, insekti, leteći gmizavci, slepi

miševi. Prema ovom kriterijumu, čovek bi bio regresivan. Ako je progres

biološka snaga, recimo mišića, onda su slonovi, lavovi progresivniji.

Kako onda da se nađe kriterijum progresa u biologiji? Ali biolozi

su našli kriterijum progresa.

(Ili recimo u društvu. Na primer, lični dohodak. Onda bi najprogresivniji

bili Kuvajt, Nemačka, itd. Nije lako naći kriterijum za progres.)

U biologiji se kao kriterijum uzima adaptabilnost. Čovek nema jake

mišiće, nema debelo krzno, nema krila, ali leti, osvojio je vazdušnu

sredinu, osvojio je kopnenu sredinu, osvojio je polove… Zato se

u evoluciji inteligencija definiše kao adaptacija.

I pre nego što definišemo “šta bi to bio progres”, treba razlikovati

“opšti progres” i “posebni progres”. Opšti progres je progres celokupnog

čovečanstva, a poseban progres jeste progres pojedinih socijalnih

struktura ili ljudskih grupacija ili pojedinih ličnosti. Nemojmo se

zavaravati da političari misle na ovaj prvi progres. Oni misle na

ono drugo – progres pojedine grupe, familije.

Zato se pod progresom podrazumeva takav razvoj koji omogućava svakoj

ličnosti da razvija svoje generične osobine. A koje su to osobine?

Slobode, kreativnosti, da razvija “lik Božji”. To podrazumeva razotuđenje.

To je razvoj. (Mi smo svi otuđeni, od prirode, od drugih ljudi, od

društva, od svih.) To je progres sa biblijskog aspekta.

 

A kad će se postići taj progres? A da li nauka obavezno vodi tamo?

Ne. Napredak nauke čak može da vodi u regres. Recimo, vrlo je lako

zamisliti modele u kojima bi, zahvaljujući nauci, ovaj svet doživeo

regresiju – nuklearni rat, zloupotrebljeno genetičko inženjerstvo.

Nijedan od ovih modela nije realizovan, ali na nesreću, sasvim je

moguć. To nikad nije bilo, da jedan čovek pritiskom na dugme može

da reši sudbinu milijardu ljudi. Kad je to bilo? Nikad. To je fenomen

20.veka – da jedan čovek može da diktira sudbinu milijardama. Nije

to samo kroz nuklearno oružje, to je i kroz televiziju. (Zato je televizija

fenomen 20.veka.) Zato što jedna ličnost, jedna partija ima monopol

nad informacijom, i kroz ekran “filuje” glave milijardama.

Dakle, nauka sama po sebi ne može da dovede do progresa. Ona ne može

da menja ljude tako da postanu dobri raspolagači dostignućima nauke.

Jednostrano je i površno pripisivati nauci doprinos za progres društva.

Lako je skicirati modele pomoću kojih bi napredak nauke doveo do opšteg

regresa čovečanstva. Možda je nauka dovela do nekog progresa u proizvodnji,

komunikaciji, životnom konforu, ali to je daleko od biblijskog shvatanja

progresa. A regres koji bi bio postignut realizovanjem modela koji

su omogućeni ili će biti omogućeni razvojem nauke, bio bi u svakom

pogledu regres.

Druga predrasuda prema nauci jeste:

 

2. NAPREDAK U NAUCI NUŽNO VODI HUMANIZACIJI ČOVEČANSTVA. Nauka stavlja

na raspolaganje sredstva za postizanje određenih ciljeva, a da li

će se ova sredstva koristiti za dobrobit svih, ili protiv nekih, da

li za ostvarivanje blagostanja jednih na štetu drugih, u minimalnoj,

ako ikakvoj, meri zavisi od nauke. Mnogi rezultati nauke (bojni otrovi,

pojedine vrste droga, sredstva masovne komunikacije, prislušivači

i dr.) omogućavaju dehumanizaciju i stradanja ljudi. Dakle, nema nikakve

nužne jednakosti, paralele, između napretka nauke i povećanja humanosti

u društvu, pa nema razloga da se nauka u tom smislu idealizuje. Niti

su društva sa nerazvijenijom naukom nužno nehumana, niti su naučno

visoko razvijena društva nužno humana.

 

Sledeća predrasuda prema nauci jeste:

 

3. NAUKA JE SVEZNAJUĆA. Nauka nije sveznajuća. Već smo videli da je

nauka sistem relativno istinitih znanja, zato što mi u nauci nemamo

metode kojima možemo da dostignemo sveznanje.

Navešćemo primer kada je direktor “Plankovog instituta” pričao o ribolovcu.

Vrlo je ilustrativan:

 

Neki čovek lovi ribu kraj neke reke i sad dolazi njegov prijatelj

i pita ga: “Šta radiš?”, a on mu kaže: “Ja pecam ribu.” “A šta znaš

o ribama”, pita ga ovaj. Ribolovac mu kaže: “Znam najmanje dve stvari:

da ribe imaju škrge i da su široke najmanje pet centimetara.” I onda

on izvuče mrežu, a na mreži su bila okca 5 centimetara. Da su okca

bila 2 centimetra, onda bi on znao najmanje dve stvari o ribama –

da imaju škrge i da su široke najmanje dva centimetra.

Znači, znanja koja mi dobijamo nisu apsolutna. Mi svetu prilazimo

sa različitih aspekata. Mi smo iz različitih pravaca prodrli u svet,

ali mi nemamo univerzalni aspekt. Niko od nas ne može da stoji na

nekom univerzalnom aspektu, jer smo mi ograničeni. Ja ispitujem svet

sa biološkog aspekta, tamo neki sa psihološkog, mi pokušavamo da integrišemo

neku sliku, ali niko od nas ne može da stoji na univerzalnom aspektu

i da da opštu sliku sveta. Znanje o svetu je parcijalno, fragmentarno,

“obojeno” subjektivnošću, zato što niko od nas nije neutralni faktor.

Mi nismo kompjuteri. Slika se često prelomi kroz prizmu našeg bića.

 

Kada bi mi i dosegli sveznanje, to ne bi bio rezultat naučnih napora.

Nauka je ograničena čovekova aktivnost. Njeno nesveznanje je samo

posledica njene prirode, a ne njena sramota. Svaka naučna disciplina

zna ponešto od sveta. Svi napori sadrže istine, ali celovita, sveznajuća

slika je neostvariva. Nauka nam svojim metodama otkriva granice svoga

saznanja i upućuje na druge izvore. Ne stiče čovek znanja o svetu

i sebi samo naukom, niti može. Oni koji zadatak nauke vide kao potpuni

uspeh u saznanju sveta, uključujući i njegovo poreklo, ne uviđaju

da taj zadatak nije u skladu sa njenim mogućnostima.

 

Sledeća predrasuda prema nauci jeste:

 

4. NAUKA JE SPOSOBNA DA REŠI SVE PROBLEME. Nauka nije sposobna da

reši sve probleme. Ona nije sposobna da reši osnovni problem koji

svet ima, a to je moralni problem. Osnovni problem sveta nije naučne

prirode, nego je to moralni problem. Sa moralnim problemom je vezan

i problem smrti. Nijedan od ova dva problema nauka ne može da razreši.

Nauka može, recimo da govori o tome kako je došlo do eksplozije stanovništva,

ali da li nauka može da spreči tamo neke na Tibetu da se ne razmnožavaju.

Onda, nauka tačno može da nam kaže da je pušenje štetno, ali ne može

da utiče na to da li će neko da puši ili ne. Nauka može da kaže: “Ugradite

filtere na fabriku azotne kiseline”, jer postoji ekološki problem,

a tamo postoji neki direktor koji pare za filter stavi u džep i pobegne

u Švajcarsku.

 

Dakle, nauka ima više neku “obaveštavalačku” ulogu. Ona ustanovi i

obavesti nas da je pušenje štetno po zdravlje, predvidi šta će se

desiti ako se krče tropske šume, ako se porast svetskog stanovništva

nastavi današnjim tempom itd. Tu njena uloga prestaje.

 

Osnovni čovekov problem je moralne prirode, i zato je religija pozvanija

da rešava taj problem.

 

 

No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.