PSIHOLOGIJA SUOČAVANJA

Ništa ne može biti okrutnije od bolećivosti koja druge prepušta njihovom zlu. Ništa ne može biti saosećajnije od strogog ukora koji drugog čoveka poziva da napusti put zla i da se vrati na normalan put.

Ditrih Bonhofer

Mi želimo da znamo istinu o sebi i želimo da mnogo ne znamo istinu o sebi. I tražimo i opiremo se svesti o tome ko smo mi. Počnimo od istine o našem telu. Kupujemo vage, ogledala i pantalone sa izmerenim strukom da nam kažu istinu o stanju našeg tela, a onda ih izbegavamo, svađamo se ili ih se oslobađamo, kada nam se ne sviđa istina koju nam oni otkrivaju.

Problem sa vagom jeste što je nezgodna za fino podešavanje. Pokušavamo. Mnogi ljudi prilaze vagi s krajnjom predostrožnošću. Skidaju svoje cipele pre nego što stanu na nju; u mnogim slučajevima žele privatnost kao u ispovedaonici. Na nju će stati samo u određeno doba dana – obično ujutro, pre jela i posle odlaska u kupatilo. Skidaju svu odeću koju možda imaju na sebi, kao i nakit, ukosnice, proteze koje se mogu skinuti i težak ruž za usne, pre nego što stanu na nju. Izdahnu pre nego što pogledaju brojke. Ispada, kažu nam stručnjaci, da vage nisu najtačnije oruđe za otkrivanje istine o našem fizičkom stanju.

Mi pokušavamo i ogledala da fino podešavamo. Domišljate uprave raznih robnih kuća stavljaju ljude da probaju odeću ispred ogledala koje osvetljava svetlo tako prigušeno da mušterije ne mogu da vide da li je odeća izgužvana ili ima neki nedostatak, i gde u stvari jedva mogu da razaberu sopstvene crte. Cilj je da kupci budu ubeđeni da odelo ulepšava izgled njihovog lica i doprinosi da izgledaju mlađi. Naša odeća, takođe, pokušava da nam kaže istinu o našem telu, ali mi nalazimo načine da i to prilagodimo. Lukavi trgovci sada prodaju odeću sa izvanrednim ublažavanjem kao npr. »ležeran« džins. Radi se o tome da je tkanina tako labava da je može nositi i neko ko je dva ili tri broja veći od onog koji je prikazan na etiketi. Jedan preduzetnik je kazao da će otvoriti radnju koja će se zvati »Veličina dva« i da će svaki deo odeće na tom mestu, sve do veličine malog šatora, imati »Veličinu dva« na etiketi, polažeći od toga da žene ne brinu koji je stvarno broj njihove odeće, ako je broj na etiketi mali. Vage i ogledala su oruđa odgovornosti. Oni nam govore kakva je stvarnost. Mi možemo da pokušavamo da ih nadmurimo ako hoćemo, ali ako im dopustimo, oni će nam otkriti istinu.

Potreba za onima koji govore istinu

Socijalna grupa je mesto na kome se penjemo na vagu. Ne znam da li vam je potreban neki instrument da vam kaže koliko ste kilograma pridodali ili neki centimetar da vam kaže koliko ste dodali, ali znam ovo: svakome od nas potrebno je nekoliko ljudi koji će nam govoriti istinu o našem srcu i duši. Svi imamo slabe tačke i slepe mrlje da ne možemo sami da koristimo navigaciju. Potreban nam je neko ko će nas podsećati na naše najdublje želje i vrednosti i da nas opomene kada krenemo stranputicom. Potreban nam je neko ko će nam pomagati da proverimo svoje motive i preispitamo svoju savest. Potreban nam je neko da izvrši duhovni hirurški zahvat na nama kada nam srca otvrdnu i kada se naš vid pomuti. Potrebno nam je nekoliko onih prijatelja koji govore istinu. Oni koji govore istinu potrebni su nam zato što je naša sposobnost da živimo u poricanju zapanjujuća.

Samoobmana, piše Nil Plantinga, je tajanstveni proces u kome na svoje sopstvene oči navlačimo koprenu. »Mi poričemo, potiskujemo ili umanjujemo ono što znamo da je istina. Branimo, ukrašavamo i uzdižemo ono što znamo da je pogrešno. Ulepšavamo ružnu stvarnost i sebi prodajemo ulepšane verzije. Tako lažov umesto da kaže: “Ja mnogo lažem da bih podržao svoj ponos’ uglavnom konstatuje” Povremeno doterujem istinu iz obzira prema osećanjima drugih ljudi”.«

Cela jedna oblast socijalne psihologije, koja proučava ono što se naziva »kognitivnom disonancom«, zasniva se na našoj skoro beskrajnoj sposobnosti da opravdavamo ono što činimo ili govorimo tako da to bude u skladu sa pojmom koji imamo o sebi. Svi smo kao čovek koji drži dijetu i koji vozeći se pored pekare kaže da će stati da uzme krofne kad bude bilo slobodnog mesta na parkingu ispred nje, što će jasno pokazati da je Božja volja da on jede krofne. Svakako, kad obiđe šest puta oko tog bloka, mesto na parkingu ipak će se naći.

Mnogi od nas nikada ne pozivaju nekoga u svoj život da nam kaže istinu iz istog razloga iz koga ne stajemo na vagu: bojimo se onoga što bismo mogli saznati. Šta ako je istina o meni suviše bolna da je ne mogu podneti? Kad mislim o našoj čežnji za istinom i strahu od nje, setim se dve izjave. Jedna od njih potiče od glumca Džeka Nikolsona u filmu koji se zove »Nekoliko dobrih ljudi«. Tom Kruz glumi advokata koji unakrsno ispituje ličnost koju glumi Nikolson. Kruz na sudu govori: »Sve što želim jeste istina.« Nikolson na to odgovara svojim načinom izražavanja koji se ne može podražavati: »Ne umeš ti da barataš istinom.« Reči Ditriha Bonhofera u ovom pogledu su toliko dobre da ih moramo navesti u potpunosti: »Onaj ko zbog osetljivosti i taštine odbacuje ozbiljne reči drugog čoveka  ne može drugima da govori istinu u poniznosti. Takva osoba se boji da ne bude odbačena i da se ne oseća uvređenom rečima neke druge osobe. Osetljivi, razdražljivi ljudi uvek će postati laskavci i brzo će početi da preziru i kleveću druge ljude… Kada drugi čovek upadne u očigledan greh, opomena je imperativ, jer savest to zahteva. Reči opomene i ukora moraju se rizikovati.« Nama su potrebni oni koji govore istinu u želji da nam pomognu da rastemo u svom prihvatanju stvarnosti. Ali su nam potrebni i zato što služe kao sidra; oni nam pomažu da ostanemo odgovorni obavezama koje preuzimamo. Ljudi treba da donose odluke o svom duhovnom životu. Viljem Paulson piše: »Malo je verovatno da ćemo produbljivati svoj odnos sa Bogom onako slučajno i nasumice.« Svi treba da donosimo odluke o tome koje ćemo vrednosti poštovati, u kojim duhovnim i praktičnim stvarima ćemo se angažovati, kakvi ćemo biti prijatelji i susedi, sinovi i kćeri, muževi i žene. Ali, samo odluke nisu dovoljne. Moramo izaći u javnost sa njima.

Treba da budemo odgovorni. Takode, potreban nam je neko ko će nas upitati: »Kako ide? Deluje li tvoj način života? Treba li neke pojmove promeniti? S čim se boriš kada je u pitanju greh ili kušanje?« Potrebni su nam drugi da nam pomažu da živimo u skladu sa svojim najboljim namerama i najdubljim vrednostima. Kao što se planinari vezuju konopcem jedan za drugog da bi se popeli ili atletičari rade sa trenerima, tako je u svakoj oblasti života. Organizacije kao što su Anonimni alkoholičari i Kontrolori težine, pažljivo su izgrađene oko te jedne stalne istine. Oni znaju da, kada ljudi smatraju da mogu samostalno da žive u skladu sa svojim najboljim namerama, to predstavlja recept za katastrofu. Ove grupe su sačinjene od ljudi koji su se suočili sa činjenicom da nisu uobičajeni koji su se obavezali da, dan za danom, pomažu jedni drugima da žive. Dejvid Votson kaže: »Sve što je podložno ljudskoj ograničenosti ili greški zahteva kolegijalno prisustvo druge osobe da bi se osigurala odgovornost. To je životna činjenica.« Votson piše da su se u pokretu povezanim sa Džonom Veslijem, ljudi sastajali u malim zajednicama da bi pomagali jedni drugima da budu odgovorni u prihvatanju najdubljih vrednosti i donošenju najvažnijih odluka. Vesli je stvorio jednu lepu grupu reči za to; on je to nazvao »stražiti jedan nad drugim u ljubavi«. Pre nego što bi neko ušao u tu zajednicu, postavljali bi mu niz pitanja da vide da li je ozbiljan u odnosu prema životu i odgovornosti prema ljudima. Ponekad kada razgovaram sa ljudima, postavljam ova pitanja:

• Da li neki greh, unutrašnji ili spoljašnji, ima vlast nad tobom?

• Da li želiš da ti budu otkrivene tvoje mane?

• Da li želiš da ti se kažu sve tvoje mane – i to jasno i glasno?

• Razmisli! Da li želiš da ti kažemo sve što mislimo, sve čega se plašimo, sve što čujemo u vezi sa tobom?

• Da li želiš da čineći to dodemo što bliže, da duboko povredimo tvoja osećanja i istražimo tvoje srce do dna?

• Da li želiš i planiraš da u ovoj i svim drugim prilikama budeš potpuno otvoren i kažeš sve što ti je u srcu, bez izuzetka, bez prerušavanja i bez rezerve?

Možete li zamisliti ljude u svojoj porodici ili u svom krugu prijatelja, koji sada odgovaraju na ovakva pitanja? Obaveza govorenja istine vremenom se izgubila. Ljudi su skloni da beže od govorenja istine. Kao što Skot Pek to kaže: »Život potpune posvećenosti istini, takođe, znači život voljnosti da čovek bude lično pokrenut …ali sklonost da se izbegava izazov je toliko sveprisutna u ljudskim bićima da se s pravom može smatrati karakteristikom ljudske prirode.« Zato želim da pogledamo priču jednog od najpoznatijih ljudi iz Starog zaveta. On je napravio neke veoma pogrešne izbore i doživeo veliki neuspeh. Međutim, u svom životu imao je čoveka koji mu je govorio istinu, a to je značilo da neuspeh nije imao poslednju reč.

David – životna priča

Jedne godine, kada je vojska otišla u boj, car David ostao je u kući. Carevi su u to doba godine išli u rat, kao što laste idu na jug, a izviđači idu u Arizonu na prolećni trening. Ove godine, pomislio je David, ne želim da idem. Ne moram da idem. Neka idu bez mene. Nešto neobično zbivalo se u Davidu. Još nije starac, ali više nije ni zlatni dečak. Žene ga više ne gledaju onako kako su ga nekad gledale. Počeo je da koristi sredstva protiv opadanja kose. Odlučio je da malo više vežba, a možda i da postavi stazu za trčanje oko dvora. Nikome ne priča, ali carskoj hrani dodaje malo više probrane sastojke. On želi – šta želi? Nije baš siguran. Želi da se oseća mlad i živ. Nespokojan je, usamljen i pomalo se dosađuje. David, koliko možemo da pretpostavimo, budući da je bio car, ne razgovara o ovim osećanjima ni sa kim. A onda je jednoga dana ugledao neku ženu kako se kupa na krovu, ženu veoma privlačnu. David se ponaša prema ovoj ženi kao prema objektu. David verovatno misli da će ona rešiti njegov problem dosade i učiniti da se oseća mladim. Možda će ukloniti njegova osećanja usamljenosti. David šalje nekoga da sazna ko je ona i čineći to on u stvari doživljava blago suočavanje. Rečeno mu je: »Nije li to Vitsaveja kći Elijamova žena Urije Hetejina?« Davidov sluga mu kaže: »Ovo je nečija žena. Nečija kćer. Pazi šta radiš.«

Da je David bio na duhovno osetljivom mestu, ova izjava bi ga zaustavila na njegovom putu. Međutim, Davida ne zanima da čuje istinu u ovom trenutku. Kao što mnogi vozači čine, kada vide žuto svetlo, oni pritisnu gas. On smatra da je sve pod njegovom kontrolom. On je ugleda, on šalje glasnika da sazna ko je ona, on šalje po nju, on spava s njom, on je šalje natrag kući. Ali, onda stiže vest: »I zatrudnje žena, te posla i javi Davidu govoreći: trudna sam.« David ponovo stupa u akciju. On šalje poruku Joavu da nekoliko dana pusti Uriju sa dužnosti i šalje po Uriju da ga dovedu u dvor. Ali, ne može da navede Uriju da zaboravi svoje drugove vojnike i da pođe svojoj kući da se gosti. Ironično, ovaj tuđinac, ovaj Hetit, verniji je Bogu nego David. Tako David ponovo preuzima stvar u svoje ruke; on šalje Uriju natrag u vojsku i šalje Joavu zahtev da se postara da neprijatelj ubije Uriju. Zatim, kad je Urija ubijen, David šalje po Vitsaveju, i ona rađa njihovog sina.

I David smatra da je svu tu aferu uspešno priveo kraju. Mislio je da je velika opasnost da neko nešto sazna uveliko prošla. Ali to nije velika opasnost. Velika opasnost je da niko ne sazna. Koliko dugo David živi u licemerstvu i skrivanju? Ne znamo tačno, ali znamo da je to trajalo makar onoliko koliko je trebalo da se Vitsaveja porodi. Drugim rečima, David nastavlja bar devet meseci da caruje, da se pretvara da služi Bogu i vodi svoj narod, a u duši nosi tajnu krivicu nepriznatog i neokajanog ubistva i preljube. Svakog dana sve više navikavao se na svoju prevaru. Svakog dana njegovo srce bivalo je sve tvrde; Bog je bivao sve dalji. Do ovoga trenutka niko ne može da vidi šta se ispod površine zbiva u Davidovom životu. Svaki put kada pokušamo da izolovano rešimo problem kušanja, izuzetno smo ranjivi i podložni prevari. Ljudska bića imaju tragičnu sklonost da misle da mogu sami da se izbore sa zlom. To traje još iz Edema. Kada je zmija kušala Evu, značajno je ono što ona nije učinila. Eva nije razgovarala sa Adamom. Ona o tome nije razgovarala sa Bogom. Jedan od prvih znakova da smo zapali u nevolju u vreme kušanja jeste da to nikom drugom ne otkrivamo. Čuvamo kušanje kao tajnu zato što želimo da ta mogućnost popuštanja ne bude otkrivena.

David je pokušao da problem reši sam. Sve dok jednoga dana Bog nije preuzeo stvar u svoje ruke: »I posla Gospod Natana…« David je pokušavao da se ponaša kao Bog poigravajući se ljudskim životima: Vitsaveja, Urija, Joav, vojska, sav Izrailj. Ovoga puta Bog je Ličnost koja nekoga šalje. On Davidu šalje proroka po imenu Natan. Natan će reći istinu. Natan će tražiti od Davida da položi račun da li živi u skladu sa svim onim psalmima koje je napisao. Za trenutak razmišljajmo šta je sve moralo da se zbiva u Natanovom srcu. Zamislimo kako se osećao dok je planirao ovaj razgovor, da izgovori prvu rečenicu od koje ne može da ustukne nazad. Ovo nije slučajan razgovor. Nema garancije da će David imati razumevanja za ono što Natan kaže. Ima svakojakih razloga koje Natan može navesti I tako izbeći ovaj razgovor: Ko sam ja da se suočim sa Davidom? I ja sam poželeo u svom srcu – nisam ni ja bolji od njega. Možda je on sve to priznao Bogu. Osim toga, bilo bi neprijatno pokrenuti taj problem. Verovatno postoji neko drugi u Davidovom životu koji mu je bliži, i koji bi trebalo da razgovara s njim o tome.

Natan zna šta bi moglo da se dogodi. Ako David ne odgovori pozitivno, Natan će zapasti u veliku nevolju. David je već ubio jednog čoveka da zataška svoj zločin; mogao bi isto da učini i Natanu. Valja primetiti da pre nego što će reći ijednu reč, jasno je da je Natan mnogo razmišljao i molio se u vezi s tim kako da pristupi caru. Natan zna da će se posle godinu dana skrivanja David prilično opirati istini. Natan mora da nađe način da izbegne sve Davidove odbrane i tvrdoću srca. On želi da osvoji Davidovo srce; da do krajnosti poveća izglede da David otvori svoje srce za istinu. Spominjem ovo, jer postoje ljudi, koji vole da idu naokolo i koriguju druge. Žan Vanije piše: »Pogađaju me ljudi koji dodu u naše zajednice … i vrlo brzo upere svoj prst u slabosti – kojih  ima dovoljno, a nisu u stanju da vide išta dobro… Oni veruju da je njihov dar da budu spasioci.« Postoji druga vrsta ljudi koji govore »istinu« rekreacije radi, a to čine bez ljubavi. Takve osobe trube i izriču svoj sud u duhu arogantne nadmoćnosti koju pokrivaju rečima: »Ja sam prorok.« Postoji veoma značajna teološka razlika izmedu biti prorok i biti budala. Ono što gori duboko u srcu pravog proroka nije gnev nego ljubav. Smatrati druge odgovornim ne znači smatrati sebe odgovornim za njihov život. Povremeno se u verskim zajednicama ideja o odgovornosti izvitoperi u sistem u kome neki ljudi pokušavaju da preuzmu kontrolu nad nečijim ličnim životom. U pravoj zajednici svaka osoba je odgovorna za svoj lični život. Mi ne možemo da se odreknemo te odgovornosti čak i da hoćemo.

Odgovornost je oruđe i dar koji dajemo jedan drugome, pokušavajući da ostvarimo rast koji nikada ne bismo doživeli da smo sami. Natan je ljut na Davida, ali ga i voli. I tako neverovatno vešto i umetnički priča Davidu priču o nekom bogatašu koji je oteo ovčicu koja je bila jedino imanje i dragoceno blago jednog veoma siromašnog čoveka. Bila je to priča smišljena da pridobije Davidovo saosećanje i želju za pravdom i strela je pronašla svoju metu.

David je postao ogorčen: »Taj čovek … zaslužuje da umre!« (I mi umemo da budemo takvi. Umemo da padnemo u vatru kada je reč o nečijem grehu, a zaboravljamo svoj. U stanju smo da u isto vreme nosimo krivicu i pravedni gnev.) Nastupio je trenutak da Natan odluči koliko je spreman da se upusti u opasan posao. On zna šta radi. Car je u poslednje vreme bio nemilosrdan lik. Natan dovodi u opasnost i svoj lični život ako slobodno govori. Medutim, on ne okleva. Natan gleda pravo u oči najmoćnijem čoveku svoga sveta – čoveku koji može da ga pogubi za takve reči, koji je već ubio da sačuva tajnu. Natan odvažno kaže: »Ti si taj čovek!« On kaže caru: »To je tvoja priča. To je tvoj greh. To je dubina do koje si pao.« Razmotrimo cenu govorenja istine i zašto se to tako retko zbiva u našem svetu. Ako je govorenje istine tako važno, ako se svi slažemo da nam je ona potrebna da bismo rasli, ako je ona čin ljubavi – zašto je tako malo ima? Odgovor je, jednostavan – strah.

Potrebna je ogromna hrabrost da bi neko bio onaj koji govori istinu. Ako otkrijemo nekome bolnu istinu, stvori se haos. Možemo biti odbačeni. Možemo zapasti u dugu, tešku raspravu. Pojavljuju se uslovi da budemo optuženi da se mešamo u nešto što nas se ne tiče. Koštaće nas vremena i snage. Zastrašujuće je. Obično govorimo istinu, dok ne postane skupa, a onda je zamenimo za mir. Skot Pek kaže da uglavnom živimo u onome što on naziva pseudozajednicom. Njeno obeležje je izbegavanje sukoba. U pseudozajednici stvari su bezbedne; govorimo uopšteno, govorimo ono s čim će se oni oko nas složiti. Govorimo male bele laži da ne bismo povredili nečija osećanja, da niko ne bi postao napet. Trudimo se da odnosi ostanu prijatni i podmazani. Razgovori se brižljivo filtriraju da se slučajno neko ne bi uvredio; ako se osećamo uvređenim ili gnevnim, pažljivo ćemo to sakriti. Pseudozajednica je prijatna, i uglađena, i nežna, i nepokretna – i na kraju kobna.

Brakovi mogu decenijama trajati, ponekad i celog životnog veka, i izgledati sasvim prijatni spolja gledano. Nema mnogo sukoba, nema mnogo oluja. Medutim, stvarnost je da muž i žena žive u pseudozajednici. Oni govore o deci, ili poslu, ili hipoteci, ali razgovor ne ide ispod površine. Godinama ne govore o svojoj usamljenosti, povređenosti ili ljutnji. Njihove želje i onemogućenosti ostaju neimenovane. Oni su razočarani svojim brakom, ali niko nema snage da iskreno i pošteno govori. Tako svakoga dana pomalo umiru. Da bismo prevazišli pseudozajednicu, kaže Pek, moramo da budemo voljni da uđemo u haos. Haos se zbiva kada je neko voljan da otkrije opasnu istinu. Haos je uvek neprijatan. Kada doživimo haos, osećamo da nemamo kontrolu. Nema garancije da ćeš se ti složiti sa onim što ja govorim. Negativne emocije moraće da se priznaju i da se o njima raspravlja.

Novi zavet beleži iznenađujući obim haosa. Sam Isus ga se nikada nije plašio i često je pozivao ljude u njega. »Šta se prepiraste putem medu sobom«, upitao je svoje učenike, iako je znao da će se to pretvoriti u zbrkanu raspravu o tome ko je najveći. Pitao je ljude zašto Ga zovu »Gospode«, a ne čine ono što On kaže; zatražio je od bludne žene da pozove muža; nazvao je verske vođe »okrečeni grobovi«, znajući vrlo dobro da će nastati haos. Bilo je haosa i u Prvoj crkvi nakon Isusovog odlaska. Hrišćani koji su govorili jevrejski zamerili su se sa onima koji su govorili grčki oko toga čiji se siromašni bolje zbrinjavaju. Pavle je napao Petra zato što je popustio pred pritiskom legalista. Ljudi koji vole pravu zajednicu uvek više vole bol privremenog haosa, nego mir trajne površnosti. Govoriti ljudima ono što oni žele da čuju nije ljubav. Kada se ljudi ponašaju pogubno i opasno po dušu, potrebno im je ogledalo. Potreban im je neko ko će im reći istinu. Natan je voleo Davida toliko da je bio spreman da dovede u opasnost svoj život da bi bio onaj koji govori istinu. Ironično, mi se često bojimo da kažemo istinu kada je opasnost mnogo manja. Natan je Davidu rekao istinu. Ko zna koliko dugo je trajala mukla tišina. David je svakako pomislio:

I ovaj problem mogu da rešim. Niko ne zna osim Natana. Ako se rešim njega, ponovo ću biti slobodan. Ali David čuje glas. Taj glas šapuće Davidu od dana kada je bio nedužno pastirče i kada se Bog brinuo za njega. On ga podseća na radost koju je nekada imao boreći se za Boga. Podseća ga na dane kada je igrao pred kovčegom. Podseća ga na to kako se njegov najbolji prijatelj, Jonatan, odrekao sopstvenih ambicija radi Davida i potvrdio da je David bio od Boga izabran za cara. Ko zna koliko je dugo Natanova sudbina stajala na vagi? Možda David to nije znao, ali stajala je i njegova.

A onda se dogodilo čudo. Srce koje je bilo tvrdo, i kameno, i hladno i mrtvo dugo vremena, počinje da se topi: »Sagreših Gospodu«, priznaje David, »čovek sam.« Šta bi bilo da David nije imao jednog Natana u svom svetu međuljudskih odnosa? U šta bi se pretvorio njegov život? Ne znamo celokupan odgovor, naravno, ali David je verovatno prošao veći deo godine, a da niko nije pokušao da ga ispravi. Sve ukazuje na to da bi, da nije bilo Natana da ga zaustavi, to zastranjivanje potrajalo ko zna koliko dugo. Ovo ne važi samo za Davida.

Bez Natana u svom životu, mi znamo kako da skrenemo s pravoga puta. David, »čovek po srcu Božijemu«, nije krenuo da postane ubica i preljubnik. Mi obično ne nameravamo da napravimo zbrku od svog života. Niko se ne zaklinje na bračnu vernost planirajući da završi na sudu za razvod. Nijedan otac ne dočekuje decu na ovom svetu planirajući da bude toliko zauzet sastancima i tašnama za spise da na kraju postane samo daleki, uglađeni stranac. Nijedna razočarana domaćica ne uzima čašu vina da ublaži dosadu, planirajući da uđe u život tajnog alkoholičara.

Nijedna osoba  neželi toliko da jede, planirajući da dobije dijabetes. Nijedan poslovni čovek ne sklopi prvi posao, planirajući da postane toliko zaokupljen poboljšanjem svog načina života da sva velikodušnost i saosećanje presuše u njegovoj duši. Niko ne maturira rešen da postane tako pritisnut i zaokupljen i zauzet sobom da na kraju ostane bez ijednog jedinog prijatelja dostojnog da ponese to ime. Niko ne planira te pojave. Ali one se svakodnevno dogadaju. Zašto?

Evo bar jednog glavnog razloga: Nemamo nikoga u svom životu koga smo pozvali da nam govori istinu. Mislimo da sami možemo da se izborimo sa zlom. Kada nemamo nikoga kome ćemo da odgovaramo, nikoga ko će nas smatrati odgovornim da živimo u skladu sa vrednostima koje najviše cenimo, postajemo veoma ranjivi. Bez nekoga ko će ga pozvati na odgovornost za ono što je učinio, Davidov život je mogao da se stvarno tragično okonča. Zato je odgovornost nužna u životu ljudi. Zato, dozvolite mi da za trenutak budem ličan. Ko je Natan u tvom životu? Postoji li neko koga si pozvao da ti bude onaj koji će govoriti istinu? Patrik Morli piše da odgovornost znači »biti redovno odgovoran za svaku ključnu oblast u našem životu kvalifikovanom ljudima«. Imate li jednu ili dve osobe s kojima se redovno viđate dato činite?

Ako nemate, pozivam vas da hitno počnete da tražite i da se molite za jednu osobu. Izaberite je veoma pažljivo. Potrebno je da to bude neko u čiju poverljivost i razboritost možete verovati. Kao i prilikom otvaranja samog sebe, morate, korak po korak, putovati ovim putem. Tebi je zaista potreban jedan Natan. I meni je potreban. Ne možemo zlo da savladamo sami.