UMJETNOST RAZUMIJEVANJA LJUDI

Svako ljudsko biće koje poznajete često podnosi molbu svojim prijateljima, iako ona obično ostaje neizgovorena. Evo šta oni traže: »Motiviši me. Pokreni najbolje u meni. Veruj u mene. Ohrabri me kada sam u iskušenju da dignem ruke. Reci mi istinu i podseti me na moje najdublje vrednosti. Pomozi mi da postignem ono što najviše mogu. Reci mi ponovo koja je svrha mog života i šta još uvek mogu da postanem.« »Nadahni me.«
Nemate pojma šta za ljude znači kada odgovorite na ovu potrebu.
Istina je, da ljudi u životu često budu lako:
– oboreni svojim neuspesima,
– oboreni svojim poslovima,
– oboreni u svojim porodicama,
– oboreni svojim razočaranjima,
– oboreni glasovima u sebi.
Ljudsko telo ima svoje načine da pokaže i taj znak. Često se to izvodi ramenima. Spuštena ramena su suptilan, ali univerzalan znak malodušnosti, nesigurnosti i predaje. Podignuta ramena su znak dodvoravanja. Ponekad naša ramena govore istinu koju se naša usta boje da izgovore. Možda kažemo: »Da, siguran sam«, a u isto vreme naša zgrčena ramena kažu: »Nisam baš tako siguran«.
O nekome ko je u stanju da izađe na kraj sa svim što život baci pred njega, govorimo kao o onome ko ima široka ramena. Svoju snagu pokazujemo,
kada na ramenima nosimo teška bremena. Mi nismo stvoreni da kroz život idemo sa ramenima spuštenim u znak poraza.
Počinjemo sjajnim snovima, velikim nadama, plemenitim težnjama, a ponekad se sve to sruši čistim izazovom koji pred nas stavlja
borba za opstanak. Imamo prave namere, ali nas život baci na zemlju. Zaboravljamo kakva osoba – prijatelj, roditelj, sluga, davalac, smo hteli da budemo. Duboko u srcu svako sa kim radite, igrate se, živite, jeste znak, samo ako odvojite vreme da ga pročitate: »Nadahni me.« Izazovi me da rastem, a onda proslavi sa mnom kada se naprežem. Pomozi mi da na ramenu iznesem svako breme koje život natovari na mene.

Ti to možeš da učiniš. Seti se izreke koju smo čuli ranije: »Zlatne jabuke u srebrnim sudovima jesu zgodne reči.« Okruženi ste ljudima čiji životi mogu biti malo taknuti rečju koju zgodno i dobro kažete. Ponekad je to samo mala reč. Jedne godine četvrtog jula, Čikago Tribjun štampao je Deklaraciju nezavisnosti. Kada sam je zapazio u novinama, rekao sam prilično veselo svojoj deci: »Daću
sto dolara onome od vas ko je danas nauči napamet.« Malori je odmah napravila kontak očima, ispravila svoje telo, podigla
ramena i uputila mi jagodični osmeh. Pokupila je novine i nije ih spustila sve do pet sati po podne. Naučila je napamet ceo tekst za jedan jedini dan.
Kad je završila i izrecitovala mi sve, doživela je divno osećanje ostvarenog uspeha. Lice joj je zračilo zato što je prihvatila težak izazov.
Bilo je to lice koje je molilo da se s njim proslavlja. Bilo je to lice koje je želelo da čuje kako neko kaže: »Odlučno!«
To lice želelo je sto dolara, ali je želelo i da čuje »odlično!« Reč zgodno izrečenu.
Mi nismo stvoreni da kroz život idemo spuštenih ramena. Stvoreni
smo da se sa životom hrabro suočimo. Međutim, niko od nas to neće
učiniti sam. To je dar koji stičemo pomažući jedni drugima.
Na kraju filma »Apolo 13«, tri astronauta u svemirskom brodu daleko
od zemlje nalaze se u neizvesnom položaju. Oni zavise od male
zajednice inženjera u Hjustonu, koja se prihvatila spasilačkog posla.
Jedan od inženjera kaže svojim pretpostavljenima.da se boji da će to
biti najteža katastrofa u istoriji Nacionalne astronautike i svemirske
administracije (NASA). Likkoji je glumio Ed Haris se ispravlja, podiže
ramena i kaže: »Naprotiv, uz dužno poštovanje, verujem da će ovo biti
naš najlepši trenutak.«
Harisov lik kroz ceo film postavlja pred svoj tim prividno nemoguće
probleme koje moraju da reše s onim što im je na raspolaganju, rizikujući
sav ulog: »Neuspeh nije opcija.« Jedno za drugim možete videti kako
se ramena članova tima ispravljaju, dok im on govori; znoje se, mole se,
rade, on ih uvek podstiče, uvek veruje da oni to mogu da urade.
Uopšte nije sigurno da će svemirska kapsula odoleti vrelini prilikom
ulaska u Zemljinu atmosferu. Neizvesnost se pojačava kada, u toku ponovnog ulaska, posada Apola 13 gubi radio kontakt za vreme
od četiri minuta. Život i smrt su u pitanju. Tišina traje čitavu večnost.
Ceo svet zadržava dah: Hoče li stići svojoj kući?
Konačno, iz te tišine, usred krčanja zbog smetnji, čuje se glas: »Ovde
Apolo.« Ljudi su bezbedni. U kući su.
Ljudi ispred monitora skaču od sreće. Inženjeri koji do maločas ne
bi ništa osetili da ih snažno udariš posred glave, igraju, grle se i tapšu
po leđima. Ljudi u bioskopu koji gledaju film smeju se i plaču.
Ja sam mislio, dok sam gledao kako se scena odvija, o Isusovoj izjavi
da će biti radosti na Nebu za jednog grešnika koji se kaje. Razmišljao
sam o radosti koja će se javiti jednog dana, kada se Božji plan o zajednici
konačno bude ostvario. Onog dana kada će se čak i oni najuzdržljiviji
ljudi na Zemlji – inženjeri i revizori, Šveđani i vernici – smejati i grliti, igrati i pevati, plakati i klicati na Nebu.
A onda, usred sveg tog urnebesa, kamera se vraća na Eda Harisa u kontrolnoj dvorani NASA-e. On samo stoji, sa osećanjima toliko dubokim da bi se mogla izraziti rečima. Dok gledate shvatate, da je ceo njegov život, njegov rad kao naučnika, njegovi snovi i trud, svaka njegova misao – da je sve to vodilo ovom blistavom trenutku. Shvatate da je, iako će možda živeti još mnogo trenutaka, da će ostariti i raditi mnoge poslove, ovo ostati njegov najlepši trenutak. Svuda oko nas su ljudi koji istražuju, tragaju, pokušavaju da ponovo uđu,
ljudi za koje je to pitanje života i smrti. Svakome koga poznajemo potreban je neko ko veruje, neko ko će ga podsetiti: ovo bi mogao da bude tvoj najlepši trenutak. Ti si čuvar ljudskog duha. Ti imaš moć da upravljaš i prisiliš ako hoćeš. Možeš da izbegavaš i prezireš ako je to tvoj izbor. Ali, možeš i da oplemeniš i nadahneš.
Možeš da podigneš i prizoveš sve što je dobro, časno i sveto. Možeš da podsetiš pogrešive ljude oko sebe da svoj život i poziv smatraju svetim zalogom datim na čuvanje, da su njihovi najveći napori suštinski, da će njihovi najgori promašaji jednoga dana biti iskupljeni. Sve to zahvaljujući Bogu koji je na svojim plećima poneo bremena celog ljudskog roda, koji je ustao, koji će se jednoga dana vratiti da ukaže čast svemu što je dobro i ispravi sve što je krenulo naopako.

 

 

No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.