Ovo je istinita priča o kulturnom eksperimentu o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi pridaju umetnosti a koji je sproveden još tokom 2007 godine. Eksperiment je organizovao list „Washington Post“ a kako se navodi, cilj eksperimenta bio je da se utvrdi da li i koliko ljudi u svakodnevnom životu:
- primećuju lepotu
- zastaju da bi u njoj uživali
- prepoznaju talenat u neočekivanom kontekstu
Washington Post je ovu priču objavio pod naslovom “Biseri pre doručka” ubrzo, one je proizvela žustre diskusije o tome kako ljudi uopšte cene umetnost i pre svega muziku.
Eksperiment počinje ovako …
Čovek dolazi na stanicu metroa u Vašingtonu i počinje da svira violinu. Hladno januarsko jutro. Svirao je oko 45 minuta šest Bahovih komada. Za to vreme, pošto je bio radni dan, prošlo je oko hiljadu ljudi kroz stanicu, najveći broj odlazeći na posao. Nakon tri minuta, sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda produžio dalje. Violinista je primio prvi dolar kao napojnicu minut kasnije : žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja i nastavila da hoda. Nakon par minuta, prolaznik se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda pogledao na sat i nastavio dalje. Očito je kasnio na posao.
Najviše pažnje pokazao je trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je ponovo povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.
Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Njih oko dvadeset ih je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Muzičar skuplja ukupno 32 dolara. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.
Ono što niko od prolaznika nije znao je da je violinista bio Džošua Bel, jedan od najboljih violinista na svetu. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, i to na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Džošua Bel je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu, gde je karta koštala i preko 100 dolara.
Jedan od zaključaka koji bi se mogao izvući iz ovog dogadjaja bi bio taj da dok stalno govorimo o ekonomskoj, socijalnoj ili nekoj drugoj globalnoj krizi, svi drugi aspekti života nam proleću pred očima, a mi se neretko čak ni ne osvrnemo na njih. Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko još drugih stvari na isti način propuštamo?
