Postoji knjiga koja je u jednom razdoblju tvoga života bila najvažniji
deo literature na svetu za tebe. To nije dobro napisana knjiga; nema
u njoj nijednog reda koji bi se mogao navesti. Nije to knjiga koja
se posebno pamti i sumnjam da joj znaš pisca. Pa ipak,
možda je najčitanija knjiga u društvu.
Knjiga se zove »Pravila puta«. Postojao je period u tvom životu u
kome si se posvetio proučavanju i upoznavanju sadržaja ove knjige.
Ona mi je u svežem sećanju zato što me je ove sedmice pozvala
telefonom moja kćer koja je nedavno napunila šesnaestu.
Zvala me je iz kola. Upravo je dobila vozačku dozvolu.
Sada sama može da vozi. Pre nego što dobijete dozvolu, morate da
pokažete određen nivo sposobnosti.
Treba da pokažete praktično poznavanje izvesnih osnovnih znakova i
pokažete da ste u stanju da ih čitate i reagujete na njih kako treba.
Ovi znaci su toliko važni da se ljudi koji ih prave trude da
oni budu dovoljno jasni da vam reči uopšte nisu potrebne.
– Ako vidite »U« u crvenom krugu sa linijom koja ide preko njega,
to znači da na tom mestu nema skretanja.
– Ako vidite dve linije koje se spajaju i formiraju jednu liniju koja
se završava strelicom, to znači da se dve trake spajaju u jednu.
– Ako vidite broj »55« na auto-putu, to ne znači mnogo, kao opšte
pravilo.
Znaci na putu uvek ne pomažu. Ken Dejvis piše da put Trejl Ridž,
jedan od najviših asfaltiranih puteva u kontinentalnom delu Sjedinjenih
Država, koji na svom vrhu dostiže visinu od 3730 metara, ima jedan
znak na svom vrhu, koji je postavio neki revnosni putar koga je
zaposlila država Kolorado. Puni tekst tog znaka je »brdo«.
Dejvis dodaje:
»Takođe su uključili i sliku brda, da za svaki slučaj narednu, dvadeset
i četiri kilometra dugu tobogansku vožnju, obavezno shvatite kao
veliku strminu.
Kad smo kod toga, ko odlučuje o mestu tih znakova? Obično tek kad
ogulim glavu o tavanicu kola vidim taj znak za ‘nagib’. Mislim da svakako
znak ‘nagib’ treba da bude više opomena nego potvrđivanje. Sve što ti
znaci čine jeste da tačno opisuju osobu koja ih je tamo postavila.«
Međutim, opšta ideja koja stoji iza znakova na putu jeste da je moguće,
makar teoretski, uvek znati šta treba da uradite dok sedite za volanom.
Oni koji postavljaju znakove trude se da uklone svako nagađanje.
Obrazovanje za međuljudske odnose
Pala mi je na pamet ova misao: zar ne bi bilo lepo kad ne bi bilo
znakova samo za puteve nego kad bi ih bilo i za ljude:
Dođete na posao, a ono veliki znak oko vrata vašeg šefa: »Posvađao
sam se sa ženom ovog jutra – prođi me oprezno.«
Kreneš da u kasnim noćnim časovima dobro pokriješ svoje dete, umoran si i
u iskušenju si da to brzo uradiš, kad ugledaš znak:
»Odrastanje prebrzo – smanjiti brzinu«.
Izađete na sastanak s nekim koga dobro ne poznajete: »Žestoko
disfunkcionalan da ti dah zastane – beži da spaseš svoj život. Vožnja
unazad može ozbiljno da ošteti gume.« Ili bi na znaku jednostavno
moglo da piše: »Nagib«.
Šta bi bilo kad bismo u školi svi morali da imamo »obrazovanje za
međuljudske odnose«, kao što imamo vozačku obuku i kad bismo morali
da dobijemo dozvolu pre nego što sami počnemo da upravljamo
međuljudskim odnosima?
Ljude bi zaustavljala policija za međuljudske odnose zato što govore
prebrzo ili predugo ili preglasno, zato što se potpuno i uviđavno ne
zaustave pre nego što se sukobe ili što pokušavaju da se uključe na neki
put kad svi znaci kažu »put je zatvoren«.
Bilo bi od velike pomoći kad bi ljudi imali znake koji bi nas upućivali
kako da reagujemo, dok pokušavamo da upravljamo odnosima
u svom životu.
Istini za volju, imaju ih. Ali, moramo da naučimo kako da ih čitamo.
Pisac Priča Solomunovih kaže: »Videlo je Gospodnje duša čovečija,
istražuje sve što je u srcu.«
Za pisce Pisma, jedna od slavnih Božjih karakteristika ogleda se
u tome što On ne samo da gleda na spoljašnjost, očigledne dimenzije
ljudskog bića, već razgovetno vidi i srce. On obraća pažnju na duh. »Ti
me kušaš i znaš«, kaže psalmista. »Ti znaš pomisli moje izdaleka; …i
sve puteve moje vidiš.«
Pošto smo stvoreni po Božjem obličju, pošto smo stvoreni za zajednicu,
mali deo te sposobnosti imamo i mi sami. Bog želi da poznajemo
jedan drugoga, da obraćamo pažnju na ono što se zbiva ispod
površine, da slušamo šta se događa u nečijem srcu.
Evo ključa: ljudi svoje srce (osećanja) obično ne pretaču u reči. Ona
se uglavnom izražavaju na suptilan način: govorom tela, tonom glasa,
izrazima lica, gestovima. Neko se može nervozno nasmejati, ili sedeti
spuštenih ramena ili govoriti živo i energično.
Najpre preko svoga tela ljudi šalju hiljade signala: »Nastavi da pričaš.
Prestani da pričaš. Pod stresom sam. Ne slažem se s tobom.
Uživam u ovom druženju. Dosadno mi je. Voleo bih da sam u nekom drugom gradu.
Voleo bih da si ti u nekom drugom gradu.« Ljudi tako svojim telom neprestano
šalju poruke, a ne izgovore ni reč.
Verujem da nam je Bog dao telo delom i zbog toga što ono nudi sjajan
način da govorimo jezik srca. Ima mnogo takvih primera u Pismu.
Pisac 1. Mojsijeve kaže kada je Kain bio ljubomoran na Avelja, da«i
lice mu se promeni«.
Bog ga je upitao: »Što se srdiš? što li ti se lice promeni?«
Bog je čitao Kainovo lice.
Dalas Vilard to ovako opisuje:
»Sklonosti i osećanja koji upravljaju našim životom, bili mi toga
svesni ili ne, borave u prilično specifičnim delovima našeg tela i otkrivaju
se drugima preko govora našeg tela – u tome kako ‘nosimo’ svoje
delove tela. Oni ne samo da vladaju našim neposrednim reakcijama
u akciji, već ih pronicljivi ljudi oko nas, takođe, mogu čitati s velikom
tačnošću i onda određivati kako da reaguju u odnosu prema nama. Mi
nosimo svoju dušu ‘u rukavu’, čak i kada je nismo svesni, a to određuje
kvalitet naših odnosa prema drugima.«
Istraživač Danijel Štern naziva tu sposobnost čitanja i dobre reakcije
prema nečijem srcu štimovanjem. To možete videti na delu između
majke i deteta. Dete podigne zvečku, zatrese njome i nasmeši se, a
majka slegne ramenom. Dete cikne od radosti, a majka mu se nasmeši,
malo ga štipne ili i ona cikne istom visinom glasa kao i beba.
Majka je naštimovana u skladu sa onim što se zbiva u srcu male
bebe. Ona otkriva emocionalnu povezanost sa tim detetom, pomažući
mu da sazna da su njegova osećanja shvaćena. Štern otkriva da majke
to čine jednom u minutu u odnosima sa svojom decom.
Kada se to dobro zbiva, dete se osposobljava da čita svoje sopstveno
srce, to jest, da bude svesno sebe i da može da se, takođe, naštimuje
i prema drugima.
Opasan vid ove veštine jeste činjenica da ljudi koji ne čitaju druge
dobro, obično nisu ni svesni da ih ne čitaju dobro. To je kao biti
emocionalno bez sluha.
Da li ste ikad pevali pored nekoga koji je »tvrd« na
ušima a grlat? Ako imate jednu osobu koja muzički pogrešno peva u
prostoriji punoj ljudi sa savršenom intonacijom, ko je taj što ne zna da
neko netačno peva?
Tako je otprilike i sa onima koji nemaju sluha za međuljudske
odnose. Ti ljudi nisu svesni da čine nešto rđavo.
Zato, zašto je važno
poznavati međuljudske odnose. Na poslu, neki ljudi stalno emituju
ljutnju, kritikovanje ili obeshrabrenje. Možda su im tehnički aspekti za
to dobro poznati. Možda su u velikoj meri ispravni. Mogu čak da obave
i mnoge zadatke. Ali, drugi ljudi ne vole da budu u njihovoj blizini.
Oni zapnu negde na niskom nivou u svom profesionalnom životu, a
ne znaju zašto. Osete da su izostavljeni ili izolovani. Shvataju da njihovi
međusobni odnosi nailaze na zid. Napredovanje i prilike na poslu
bivaju presečeni na određenom nivou. Ljudi oko njih posle izvesnog
vremena nekako se udaljavaju. To može biti veoma bolno.
Istina je da oni možda čine takve postupke koji sprečavaju ljude da
s njima stupe u bliske odnose, ali to uopšte ne znaju. Tako njihova
izolovanost za njih postaje misterija.
Radosna vest je da se razumevanje međuljudskih odnosa može razvijati.
Razvijte ovu veštinu, dovedite je u red i imaćete prilike da utičete,
tešite, pokrećete i neprekidno volite ljude. Stvorićete prijateljstva
koja će se odlikovati dubokim osećanjem otvorenostii prisnosti. Bićete
traženi na poslu. Bićete mnogo uspešniji kao roditelj ili prijatelj.
