Две жабе
У својој аутобиографији: »Према обећаној земљи«, писац Клод Браун испричао је причу којa се добро памти. Био је малолетни деликвент. Имао је среће да је директор поправног дома био добар човек. Поред њега је научио шта је поверење, уважавање, вера у будућност. Када је изашао на слободу, није могао да поднесе улични начин живота, градску вреву. Одлучио је да се врати у поправни дом, јер се тамо осећао сигурнијим.
То није било добро решење. Да би га навео да то схвати, директор му је испричао причу о двема жабама које су упале у дубоки лонац са млеком, и нису могле да искоче из њега, јер нису имале чврст ослонац под ногама. Пливале су и пливале у круг све док се нису потпуно умориле. Једна од њих, изгубивши наду, одлучила је да се утопи. Друга је и даље пливала. Њени напори из-гледали су узалудни. Пливала је до изнемоглости. Одлучила је и она да се утопи. Тонући у дубоком суду, одједном је под својим ногама осетила нешто тврдо. Њиховим напорима млеко је почело да се претвара у маслац. Последњом снагом, ослонила се на ту тврду масу и искочила из суда.
Младић је разумео поуку. Као и жаба, одлучио је да опстане. Почео је да похађа вечерњу школу, радио је током дана да би се издржавао и плаћао школарину. Захваљујући упорности, постао је велики писац.
Поломити свој клавир
Било је то у Португалу, моји пријатељи певачи и музичари одржали су предиван концерт. Међу њима је била једна певачица и пијанист из Француске, које сам одраније лично познавао. То вече било је незаборавно. Неколико дана касније, у граду сам срео пијанисту и запитао га од када и колико често свира на клавиру. Без оклевања ми је одговорио: »Од своје шесте године свирам шест сати дневно.« Имао је око тридесетак година. Тада сам се сетио једног питања: »Да ли понекад пожелиш да поломиш свој клавир?« Признао ми је да је неколико пута то заиста пожелео.
Његов одговор ме је подсетио на речи познатог боксера Мухамеда Алија које су ми остале у памћењу: »Мрзим сваки тренутак тренинга, али себи кажем: немој сада одустати, издржи до краја и остатак живота ћеш проживети као шампион.« Сви велики спортисти постали су велики због своје снажне воље потврђене и истрајношћу.
Сваког дана имамо искушење да од свега дигнемо руке и уништимо све што смо годинама градили. Бити истрајан значи наставити и поред тешкоћа, устати када паднемо, бити стрпљив када нам све наопако крене, остати на правом путу. Да бисмо успели, морамо бити истрајни. Пол Сегал
