Prva, možda najznačajnija karakteristika ili možda najočiglednija
karakteristika zdravorazumskog pogleda na svet jeste:
1. POLAŽENJE OD ČULNOG ISKUSTVA
Zdravorazumski pogled na svet, možemo slobodno da kažemo, je zasnovan
na iskustvu konkretnog pojedinca ili “na iskustvu njegovih drugova”,
i o njemu se ne može govoriti kao o konačnim činjenicama. To nisu
činjenice do kojih se došlo naučnom analizom, to je sirovo iskustvo,
sirovo znanje.
Recimo, kad pitate nekog krojača: “Šta je to so?”, on neće suštinski
odgovoriti na konkretno pitanje, već: “To su sitna zrnca bele boje,
koja su slana kada se stave u usta.” To je to neposredno sirovo iskustvo.
Zato su naučna znanja za laika apsurdna. Ako kažete: “So je natrijum-hlorid”,
to je za njega apsurd. Druga karakteristika, koja proističe iz prve,
jeste:
2. POVRŠNOST
Laičko znanje barata pojavnom stranom zbilje (a ne suštinskom).
Rekli smo da neposredno iskustvo nama postavlja problem, a nema rešenja
problema bez misaone analize. Znači, nema rešenja problema bez eksperimentalne
i misaone analize.
Mi možemo da pipnemo rukom vodu koja vri (dakle, naš neposredni dodir),
koja se nalazi na temperaturi od 100 °C, i da pipnemo tečni
azot koji je na temperaturi od -196 °C. Doživljaj će biti isti,
a razlika u temperaturama je 296 °C. To je neposredno, laičko,
čulno iskustvo koga karakteriše površnost, nesagledavanje suštinskih
veza i odnosa između stvari, procesa i pojava. Zato možemo reći da
laičko znanje ne zna šta su stvarno činjenice, jer se znanje o njima
ne može izjednačiti s čulnim iskustvom.
A šta je to “pojavna strana sveta”? Da bismo razumeli šta je pojavna
strana sveta, treba da razumemo šta je suštinska strana sveta. Šta
je to “suština”? Pod suštinom podrazumevamo relativno konstantnu osnovu
postojećeg, zasnovanu na fundamentalnim relacijama koje obuhvataju
osnovne elemente, čineći fundamentalne kvalitete postojećeg, i dostupna
je samo razumu.
Zato čovek koji ima zdravorazumski ili laički pogled na svet ne može
da “vidi” suštinu. Ne može se čulima videti suština. Kad bi se čulima
videla suština, ne bi bilo nauke. Laički pogled na svet je površan
zato što se on zadržava na pojavnoj strani prirode.
Šta je pojava? Pojava je čulima dostupan izražaj suštine. A budući
da se suština ne iscrpljuje u čulima dostupnom izražaju – laički pogled
je površan. Samo kada bi se forma pojavljivanja i suština postojećeg
direktno poklapale, laički pogled na svet bi bio stvarno znanje.
A šta je privid? Privid je neadekvatno odražavanje suštine u pojavi.
Da navedemo neki primer za privid. Na primer, stavimo kašiku u vodu
i ona izgleda prelomljena. Ili, da Zemlja stoji, a Sunce se kreće.
Privid je da se nebo i zemlja spajaju na horizontu.
Sledeća osobina zdravorazumskog pogleda na svet jeste:
3. NEKRITIČNOST,
to jest, zdravorazumski pogled na svet veruje u određene
stavove, iskaze, bez da proverava egzaktno njihovu tačnost. Laici
nemaju metodologiju kojim proveravaju svoje znanje. Sledeća karakteristika jeste:
4. NEMETODIČNOST
To znači, odsustvo ikakve metodologije i metoda
u procesu dolaženja do određenih stavova, nego oslanjanje samo na
prirodno date resurse, čula koja mi imamo. Laik nema “produženu ruku”,
laik nema “produbljeno oko”. Ono što vidi – vidi. A biolog ima mikroskop,
on produbljuje svoje viđenje. Sledeća karakteristika jeste:
5.NESISTEMATIČNOST
Laička znanja nisu uređena u jedan koherentan
sistem. To nije neki integrisan sistem, nego je to običan rezervoar
znanja, obično nesređen skup znanja, od kojih su neka tačna, i onda
samo u zavisnosti od životne, date situacije laik “povuče” znanja
koja mu konkretno trebaju. To nije sistematično uređen sistem znanja.
Danas se pod laikom podrazumeva svaki čovek koji se upušta u oblast
za koju nije teorijski i praktično osposobljen, odnosno, laikom se
smatra svaki pojedinac koji se upušta u delatnost koja je van njegove
struke. Tako neki teolozi kažu vernicima: “Vi dole ste laici, a mi
smo teolozi.” Međutim, velika snaga pojedinih laičkih znanja je u
tome što ona proističu iz praktičnog života koji je enormno bitan
da bi se imao status vernika.
