Postoji jedan mali muzej na ostrvu Nentakit posvećen jednoj dobrovoljnoj organizaciji osnovanoj pre mnogo vekova.
U to vreme putovanje je bilo izuzetno opasno. Zbog oluja na Atlantiku duž stenovite obale Masačuseca, mnogi životi bili su izgubljeni otprilike na širini kopna od oko jedan i po kilometar. Tako se grupa dobrovoljaca upustila u spasilački posao. Oni su se udružili da bi oformili neko udruženje koje je nazvano Humanitarno društvo. Ti ljudi izgradili su male kolibe duž cele obale. Postavili su ljude koji su sve vreme posmatrali more. Kad god bi se neki brod našao u opasnosti da potone, vest bi se pronela i ti ljudi su ulagali velike napore da spasu svaki život koji su mogli.
Oni nisu dovodili svoj život u opasnost zbog novca ili priznanja, već samo zbog toga što su cenili ljudski život. Prihvatili su jedan moto koji ih je podsećao šta stavljaju na kocku:
“Moraš da izađeš, ali ne moraš da se vratiš.” Ovo ne zvuči kao neki primamljivi slogan za regrutovanje, zar ne? Ali, bio je.
Zadivljujuće je čitati izveštaje ljudi koji su bili spremni da rizikuju sve, čak i svoj život, da spasu ljude koje uopšte nisu poznavali. Vremenom su se prilike promenile. Posle izvesnog vremena, Američka obalska straža počela je da preuzima zadatak spasavanja. Neko vreme su obalska straža i spasilačko društvo radili zajedno. Konačno, ideja koja je pobedila bila je: »Neka to rade profesionalci. Oni su bolje obučeni. Plaćeni su za to.«
Dobrovoljci su prestali da šalju ljude u male kolibe. Prestali su da pretražuju obalu u potrazi za brodovima koji su se našli u opasnosti.
Prestali su da šalju timove da spasavaju utopljenike. Međutim, dogodilo se nešto neobično: nisu mogli da se rasformiraju.
Spasilačko društvo postoji i dan-danas. Članovi se, s vremena na vreme, okupljaju da večeraju zajedno. Uživaju u međusobnom druženju. Jednostavno više nisu u spasilačkom poslu.
Ti i ja stvoreni smo da budemo u spasilačkom poslu. To uvek ne shvatamo, jer možemo biti zaslepljeni svojim zanimanjima, ali ljudi oko nas svakoga dana doživljavaju male brodolome: nekog prijatelja izgrdi pretpostavljeni, neko dete je slabo u školi, neka žena se svađa sa svojim mužem i malo-pomalo postaje razočarana u svoj brak, neki saradnik napravi pogrešan finansijski izbor, neka srednjoškolka nije pozvana na žur, neko u crkvi je uhvaćen u laži.
Reči su konopci za spasavanje, koje uglavnom možemo ponuditi. Svaka reč koju izgovorimo ima moć ili da doda malo života ljudima ili da uništi ostatak njihovog duha i vitalnosti. Mi imamo sposobnost da ponudimo prihvatanje, ljubav i nadu; ali takođe, imamo i sklonost da osuđujemo, okrivljujemo i ranjavamo. »Zato primajte jedan drugoga«, kaže apostol Pavle. Šta zapravo činimo, kada prihvatamo nekoga? To je neobična akcija, teško ju je odrediti, ali nepogrešivo je upoznajemo kada je iskusimo. Prihvatiti ljude znači biti za njih. To znači priznati da je veoma dobro to što su ti ljudi živi i zato treba čeznuti za onim što je najbolje za njih. To, naravno, ne znači odobravati sve što oni čine. To znači i dalje želeti ono što je najbolje za njihovu dušu bez obzira šta oni rade.
